Дакле:
„Академија”, субота 31. децембар 2005. - НОВОГОДИШЊА ЖУРКА.
ВЕЛИКИ КЛУБ: алтернативно гитарско вече - Indie-Go! у пуном саставу!
+
уживо на бини:
00:15 Shiroko (Београд)
02:00 Mooger Fooger (Скопље, Македонија)

МАЛИ КЛУБ: ди-џеј Гавра (special addition/ebm, future pop/dark wave)
од 04:00 ЕЛЕКТРОПАНК by Нитков

Поред нашег сајта, информације о овој вечери можете наћи и на сајту Академије.

Контакт:
011 262 78 46
065 262 78 46
akademija3@yahoo.com

Цена карата у претпродаји: 500 динара. Продајна места: „Академија”, „Plato Music Store”.
Цена карата на улазу: 700 динара.
Број карата је ограничен.

ПАЖЊА!
Првих двеста гостију на улазу добија поклон.

Отварање клуба ће бити у 21:30ч, а бендови ће наступати у мини-гала-екстра сетовима.

У недељу 27. новембра 2005. од 21 час у СКЦ-у, СКЦ и „Bad Music For Bad People” вам представљају београдски концерт Кида Конгоа, некадашњег члана група Nick Cave & The Bad Seeds, The Gun Club и The Cramps.

Домаћини пре и после Kid Congo Powers концерта биће „Indie-Go!” ди-џејеви који ће се потрудити да загреју публику одабраним хитовима из следећих жанрова популарне музике: surf, 60 garage, power pop, 77 punk rock, new wave, new american rock и indie, са акцентом на њујоршки new wave revival.

Иначе, промотивни флајер можете видети овде (клик) или ако кликнете на сличицу.

После вишегодишњег чекања, најављујемо концерт врбаског састава Велики Презир за уторак, 1. новембар 2005. у клубу „Plastic” (Таковска 34, Београд - угао улица Далматинске и Таковске, преко пута Ботаничке баште). Пре и после концерта музичку подршку ће пружати „Indie-Go!” ди-џеј тим.

Биографију, дискографију и остале важне информације везане за Велики Презир можете видети на званичном сајту бенда (клик).

П.С.
„Indie-Go!” вам поклања два пута по две карте за концерт. За више информација погледати форум.

После двонедељне паузе, као што смо и најавили, у петак 21. октобра 2005. (и сваког следећег петка до даљњег) настављамо са „Indie-Go!” вечерима у малом клубу „Академије”.

Почињемо у 22h, а улаз је бесплатан.

Док ишчекујемо наставак сезоне на „Академији”, позивамо вас на отварање нове сезоне у инди пабу „Радионици” (Риге од Фере 4, Београд) у суботу 15. октобра 2005. Пошто се ипак ради о посебној прилици, рашчистићемо столове и од инди паба направити „дискотеку” у којој ћете имати прилике да поред већ познатих инди химни чујете и неке најбоље чуване тајне независне музичке сцене.

Почетак - 22h, улаз - бесплатан.

Уз велику захвалност свим посетиоцима који су од наших вечери током летње сезоне на Калемегдану направили незаборавни доживљај, најављујемо почетак зимске сезоне 2005/2006. за суботу 8. октобар 2005. у малом клубу „Академије” (Рајићева 10, Београд). „Indie-Go!” ди-џеј двојац бираће за вас разнолику музику са светске и домаће инди сцене, а улаз је бесплатан.

Такође, наставак сезоне се може очекивати за 21. октобар 2005. о чему ћемо вас благовремено обавестити.

Коначно, са задовољством можемо да најавимо и отварање летње Indie-Go! сезоне за петак вече, 15. јула у кафеу „Победник” на Калемегдану. Уз феноменалну панораму Новог Београда очекује вас сјајан провод и музички избор дежурног ди-џеј тима који ће, већ по традицији, обухватити најразноврснију музику независне продукције.

Ако нисте сигурни где се тачно „Победник” налази, кликните овде, или на сличицу са леве стране, да би вам се отворила мапа на којој је уцртана тачна локација овог калемегданског кафеа. Ако ни то не помогне, можете нам поставити питање на форуму.

Улаз је слободан.

За петак 10. јуна најављујемо коначно затварање сезоне зима/пролеће 2004/2005. у клубу „Фили” (Ресавска 32). Поред ди-џеј тима у саставу Паун-Лимаго, очекује вас прегршт старих хитова и инди химни као и бројне препоруке у виду наших фаворита за надолазеће лето.

Подсећамо вас да музички избор Indie-Go! ди-џејева и даље можете слушати суботом у Радионици (Риге од Фере 4), а такође овом приликом стидљиво најављујемо и летњи Indie-Go! на отвореном простору... :)

Одлука о одласку на Hot Hot Heat је пала на дан свирке и у томе, очигледно, нисмо били сами.

Неколико сати пре концерта још је било карата, мада је на крају простор био скроз попуњен. Мало зачуђујуће, с обзиром на феноменалне критике новог албума у овдашњој референтној штампи. У одбрану популарности бенда се може додуше рећи да је манчестерски Риц прилично велики залогај за једну, ипак, не толико познату канадску (Ванкувер) групу. Ово је био и први британски концерт Hot Hot Heat на промотивној турнеји за пре пар дана изашли ЛП „Elevator”.

Две предгрупе су забављале публику пре звезда вечери - њујоршки Fever и енглески The Departure. Fever - није лоше, можда мало да пораде на имиџу, али музика је скроз прихватљиви гитарски звук. The Departure(Нортемптон) су поштено одсвирали скоро цео посебан концерт, као и скоро цео свој репертоар за неких 55 минута. Почели су са „Be My Enemy”, а завршили са „Dirty Words”. Места на плејлисти је било и за најновији сингл „Lump In My Throat”, али и за Б стране реиздања њиховог првог сингла „All Mapped Out”. Деби албум им излази у јуну - топло препоручујемо свима који воле neo-new wave звук.

Hot Hot Heat су почели у јако добром ритму и расположењу, који су се обоје, негде средином и пред крај концерта мало изгубили, да би се опет све завршило раздрагано. Отварање - „No, Not Now” - готово савршено. У првих шест песама налазила су се још два хита са феноменалнг претходног албума „Make Up The Breakdown” - „Get In Or Get Out”, „Talk To Me Dance With Me”, као и две нумере са новог албума - солидна „Ladies & Gentleman” и одлична „Dirty Moyth”. Онда је атмосфера почела благо да пада, али никад сасвим и то скоро искључиво захваљујући невероватно енергичном фронтмену (и клавијатуристи) бенда - Стиву Бејсу (Steve Bays), који је и током песама који очигледно немају потенцијал за хитове (нпр. „Middle Of Nowhere”) успевао да направи представу. Између осталог и помоћу два ускакања у публику. “Регуларних” 60 минута се завршило у добром стилу - прво актуелни сингл „Goodnight Goodnight”, па онда ултимативни Завоји („Bandages”). Од скакања на овакве песме и кад вам омиљени клуб постигне гол у важној утакмици можда има само једна битнија ствар на свету. Можда.

После, за Енглеску (или бар овај град), не толико млаког позива на бис, следе још три песмице. Прво једна нова, пуна енергије, „Island Of The Honest Man”, потом старија, „Oh, Goddamnit” и за крај, опет свежа, „Running Out Of Time” и то после Бејсовог коментара да је то случај и са свирком. Све заједно - врло, врло добро.

Од момента када је наступ The Wedding Present у Манчестеру објављен, негде у новембру прошле године, једина дилема око одласка на концерт била је: да ли смо тада тамо? С обзиром да је TWP био саундтрек наших средњошколских екскурзија никакве друге није ни могло бити. Ако постоји жанр који се зове „guitar alternative”, The Wedding Present су заједно са Jesus And Mary Chain једини који могу понети статус родоначелника истог у UK. С обзиром да наши млађи инди пријатељи у Енглеској тек да су чули за JAMC, а за TWP нема ни говора, били смо јако радознали да видимо ко ће чинити окосницу публике. И наравно да видимо да ли је сам бенд остао веран звуку у чијем је креирању толико учествовао.

На концерт смо кренули пешке (треба нам једно двадесетак минута) и лежерно обучени, јер напољу није било ветра. Мало хладно, али ведро, све је личило на време идеално „за игру” и шетњу (зар сте се надали рецензији без фудбалског жаргона?!). У тренутку када смо почели да хвалимо време, негде код прве аутобуске станице, почела је – мећава! Иронија је настала када смо ми смрзнути и бели стигли до следеће аутобуске станице, а иста је престала. Гррр! Гледамо се у стилу: „Шта ово би?” Елем, стигли до „Manchester Academy”, ушли и затекли холандски, хм, електро-гитар-поп бенд Персил, који не беше тако лош. У ствари, симпатична групица са женским вокалом. Она је имала маслинасто зелену мајицу на којој је писало „Fragile”, тако да и да нису били неки, сажалили бисмо се.

Са Worthington’s ејлом у рукама (немојте сад балавити по тастатури ;)) осврнули смо се да видимо кога је то још на „мећаву” истерао концерт TWP-а. Времеплов! Дуксерице са капуљачом, петстокечеви, фризуре из раних деведесетих, пар бора више и сви заједно (укључујући и нас) чинили су да просек година буде око раних тридесетих.

Тачно у пола 10 се појављују TWP. Гитариста Сајмон Клив (Simon Cleave) се понаша као да је тонац (у ствари, излазио је и раније на бину да уштимује гитару, али га нико није препознао), а Дејвид Луис Геџ (David Lewis Gedge) долази и срамежљиво гледа углавном у под, у стилу „где ми је испало оно...”. Мало му је непријатно због овацијa којe је доживео. Прва ствар коју је рекао публици у којој је било дупло више мушкараца него жена била је: „What can I do? Ladies find me irresistible!”. Смех! (За оне које интересује, Геџ изгледа скоро идентично као почетком '90-их).

Свирка креће одмах. И то како! Прве две песме - две пукнуте жице. Фронтмен изјављује пред трећу: „Да ли ће ово бити хет-трик?” Срећом по њега, није био. Песме са новог албума су одлично прихваћене, али сви су чекали хитове са „George Best” и „Bizarro”. И, дочекали су. Прво, My Favourite Dress. Ехх... потом, Anyone Can Make Mistake. „Увек волимо да дођемо у Манчестер, нарочито ја” говори певач TWP-а док брише зној са лица и са смешком додаје: „Видите какав су ми лепи ЦРВЕНИ пешкир донели” на одушевљење једне и ужас друге половине публике. „I'm from Middleton, you know... Well, not anymore.” На Геџов коментар како је после дуго времена шетао центром града и како су се Piccadilly Gardens (главни градски трг) претворили у Concrete Gardens, неко из публике је добацио да је тог дана био тамо у Бургер Кинг-у. „What an interesting life you lead! (осмех) Sorry, I did not mean to be mean!” – био је одговор са бине.

Публика која се налазила тик испред бине се поделила врло чудно. На десној половини је ишао пого нон-стоп (све пијани, ћелави мушкарци, голи до паса), док је лева била скоро скроз мирна. Ми смо, у складу са својом националном историјом, били негде на граници. Али та граница је нестала на прве тактове апсолутног крешенда вечери - Kennedy! Е ту се мушки део тима известача нађе понесен осећањима где су мисли типа: „Пази на своје колено” успешно одагнане мишљу: „Ма дај, ако не сад, кад?” Публика тражи Brassneck. „Чекајте људи, имам и ја кожу на прстима” одвраћа Геџ.

Свирка је трајала сат и петнаест минута. Утрошено је ту зноја за једно 3 сата просечног наступа већине просечних бендова. Бенд не свира бис. То је најављено пре последње песме – What Have I Said Now - и адреналина уништавајућег гитарског финала који гарантовано долази до срца!

Предивна вест за све којима је такав овакав звук драг је: какав год промашај својим другим албумом направили нови клинци, који су главне инди атракције данас, г. Геџ ће увек бити у неком безбедном углу одржавајући вечном ватру праштећег гитарског звука. Просто, са концерта смо отишли не тужни што је завршен, него умирени сазнањем да је само језгро ствари и даље и живо и здраво и да је, заправо, СВЕ У РЕДУ!

Дискографија (албуми и ЕП-ови):
George Best (1987)
Tommy (1988)
Ukrainski Vistupi V Ivana Peela (1989)
Bizarro (1989)
Seamonsters (1991)
Hit Parade 1 (1992)
Hit Parade 2 (1992)
John Peel Sessions [1987-1990] (1993)
Watusi (1994)
Mini (1996)
Saturnalia (1996)
Singles 1995-97 (1999)
Take Fountain (2005)

Званична Web страница бенда: http://www.scopitones.co.uk/